Fenomen lažnih sećanja: Da li je moguće da pamtimo nešto što se nikada nije dogodilo?
Sećanja oblikuju naš identitet, odluke i odnose. Verujemo im gotovo bezrezervno, jer dolaze iznutra, iz nas samih. Ali šta ako vam neko kaže da se događaj kojeg se jasno sećate zapravo nikada nije desio? I šta ako je u pravu?
Iako deluje zastrašujuće, nauka potvrđuje da je moguće imati potpuno uverljiva sećanja na događaje koji se nikada nisu dogodili. Ova pojava poznata je kao lažno sećanje, i češća je nego što mislimo.
Kako nastaje lažno sećanje?
Naš mozak ne funkcioniše kao snimač koji precizno beleži stvarnost. Sećanja se ne “čuvaju” kao video-fajlovi, već se rekonstruišu svaki put kada ih prizovemo. Tokom te rekonstrukcije, mozak može (svesno ili nesvesno) dodati detalje, izmeniti redosled, čak i preuzeti tuđe doživljaje kao sopstvene.
Ulogu u tome igraju:
- Sugestija: ako vam neko dovoljno puta ponovi da se nešto desilo, možete početi da verujete u to.
- Emocije: snažne emocije ponekad “oboje” sećanje, dodajući mu elemente koji u stvarnosti nisu postojali.
- Zamena informacija: mozak nekada “popunjava praznine” poznatim obrascima ili iskustvima sličnih događaja.
Zvuči poznato? U nauci to zovu Mandela efekat
Mandela efekat je kolektivna verzija lažnog sećanja. Ljudi širom sveta tvrde da se sećaju da je Nelson Mandela umro u zatvoru osamdesetih godina, iako je zapravo preminuo 2013. godine. Slične zablude vezane su za pisanje poznatih brendova, izmišljene rečenice iz filmova, pa čak i događaje iz pop kulture.
Iako zabavan, ovaj efekat ukazuje na to koliko su sećanja podložna oblikovanju i koliko ih naš mozak ponekad više “pretpostavlja” nego što ih doslovno pamti.
Lažna sećanja u svakodnevnom životu
Nisu rezervisana samo za velike događaje. Dešavaju se i u sasvim običnim situacijama: kada ste uvereni da ste nekome odgovorili na poruku, a niste; kada “pamtite” razgovor koji zapravo nije postojao; ili kada se u porodici vodi višegodišnja debata ko je prvi rekao šta i svi imaju drugačiju verziju.
Zanimljivo je da ljudi često najviše veruju upravo onim lažnim sećanjima koja su bogato obojena detaljima. To im daje iluziju autentičnosti.
Zašto je važno da znamo da se ovo dešava?
Zato što nas podseća da su sećanja živa, fleksibilna, i da nisu uvek savršen odraz stvarnosti. Ova svest može biti oslobađajuća, posebno kada se preispitujemo zbog prošlih situacija, konflikata ili odluka.
Takođe nas uči oprezu: u svedočenju, u međuljudskim odnosima, pa čak i u sopstvenim interpretacijama prošlosti.
Sećanja su važan deo našeg identiteta, ali nisu nepogrešiva.
A ponekad, ono čega se najjasnije “sećamo” možda nikada nije ni postojalo.
