Srđan Samardžić – Najbrži čovjek Bosne i Hercegovine

Kada spomenete ime Srđan Samardžić u Bosni i Hercegovini ali i dalje, uvijek ćete čuti lijepe riječi kao i riječi pohvale. Srđan je neko ko svojom energijom oduševljava mnoge, momak koji ima vjetar u nogama, i malog crva upornosti u glavi.

Samardžić je polumaratonac, i to ne bilo koji polumaratonac, već najbrži u Bosni i Hercegovini. Trener je novog trkačkog kluba u Banjaluci “Banja Luka Running Club ” i neko ko nikada ne odustaje. Više o njegovom putu do titule prvaka čitajte u nastavku.

Kada si počeo da se baviš trčanjem?

Počeo sam da se bavim trčanjem sa 17 godina sasvim slučajno jer sam kao većina dece trenirao fudbal, zapazio me je jedan trener u Brčkom na stadionu i tako je sve počelo.

Uvek sam volio da trčim duže distance, to me privlačilo tako da sam već u 22 godini istrčao Sarajevski polumaraton za 1:14min.

Da li je bilo teško postati najbrži trkač u BiH?

Što se tiče puta do titule u polumaratonu trebalo je malo duže jer sam bio još mlad za tu disciplinu tako da nisam trčao često polumaratone kao što je to sada, već sam bio atletičar na kraće discipline.

Bilo je dosta polumaratonaca koji su bili jako dobri tako da sam morao dosta da radim da bih se približio njihovim rezultatima.

Koji je tvoj najbrži rezultat na polumaratonu a koji na maratonu?

Sa 24 godine sam postao prvak BiH u polumaratonu. Moj najbrži rezultat u polumaratonu je 1:7:53 prošle godine na Suickom polumaratonu.

Dok je na maratonu 2:39 prošle godine u Sofiji, sa čime nisam baš zadovoljan ali danak neiskustva u maratonu me je koštao lošeg rezultata. Maratonom sam se počeo baviti prošle godine.

Kako izgledaju tvoji treninzi?

Atletika je surov sport, a pogotovo duže discipline kao što je polumaraton i maraton. Treninzi jako dugo traju i jako su zahtevni. Treniram svaki dan po dva treninga, tako da prelazim dnevno u proseku od 25 do 35 km.

Prilagođavaš li ishranu vrsti treninga?

Što se ishrane tiče tu isto pazim koliko je moguće, trudim se da uzimam kvalitetnu hranu, jer za duge discipline je jako bitno koju energiju unosiš.

Kako se osjećaš tokom trka, i šta te motiviše da nastaviš da trčiš?

Trke su mi najdraži deo atletike, zbog njih se i trenira. Trudim se da se što više motivišem, a svaka trka je drugačija i iz svake izvučeš novo iskustvo. Nekada budeš presrećan, nekada nezadovoljan ali na kraju naučiš neku novu lekciju. Na njima naučiš i da dobijaš i da gubiš i samo kroz trke možeš dalje da napreduješ.

Da li si nekada pomislio da odustaneš?

Nikada nisam pomislio da odustanem iako je bilo puno teških trenutaka. Olimpijske igre su moj san i od toga neću odustati sve dok budem imao šanse za normu. A trčanjem ću se baviti do kraja života.

Šta bi preporučio trkačima rekreativcima?

Što se tiče rekreativaca kod nas, u poslednje vreme je trčanje postalo jako popularna stvar što me jako raduje. Rekreativci najviše uživaju u trčanju tako da im poručujem da i dalje nastave da se bave trčanjem i da im to postane svakodnevna stvar kojom će se baviti.

Što se tiče problema u vezi moje karijere tu su finansije najveći problem. Sam sebe finansiram bez ikakve pomoći ikoga, zbog toga sam prinuđen da trčim dosta više trka da bih mogao ulagati u svoj dalji napredak, jer jedini izvor primanja su nagrade koje osvojim na takmičenjima. Nadam se da će se to promeniti i da neću morati toliko misliti o tome jer bavljenje atletikom na vrhunskom nivou iziskuje dosta novca.